GlavnaLicnostiIz ProslostiGusinje u proslosti Log in
 

Postovani citaoci, nastavljamo sa objavljivanjem ciklusa prica putopisaca o Gusinju iz proslosti.

… Medjutim, postoji jos jedan klan bez cijeg spominjanja nijedna knjiga o Sjevernoj Albaniji nebi bila kompletna. To je Gusinjski klan koji je najstrasniji od svilh ljudi sa ovih prostora. On zivi u ravnici okruzen uzvisenim planinama na istocnom uglu Crne Gore.  Berlinski kongres je davao ovu zemlju Crnoj Gori i umjesto nje  takodje  dobila Albansku luku Dulcigno. Oko deset hiljada crnogoraca pod vodjstvom slavnoga vojvode Marka Drekalovica su zbrisani, nakon njihovih dotadasnjih pobjeda mocnog Turcina, oduzimajuci od njih zemlju u njihovo originalno vlasnistvo, marsirajuci na Gusinje da bi uzelli poslednji plod njihovog uspjeha. Nekoliko sati kasnije crnogorci su naisli, ne samo  ravnom sebi  nego i vise od toga. Njihovi zubi su polomljeni na ovaj zadnji orah, i njihova armija je uniscena. Nezavisnost Gusinja ide toliko daleko da oni tvrde da nisu ni Albanci. To su muškarci iz Gusinja i ne priznaju nikakav uticaj osim svog klana.  Oni ne žele dobrodošlicu strancima u njihovom gradu, i zaista se kaže da se igraju smrću koji dodju u njihovoj sredini. Prosle godine su ubili njihovog Kajmakana (ili narodnog glavara) i nijesu kaznjeni. Prelazak u njihovu sredinu je zlocin- samo je bjegunac od pravde siguran u njihovom gradu.  Klanovi, međutim, putuju daleko i široko na tržišta, vidno po njihovom nacinu odijevanja i besprekorno bijelim tkaninama.  Sa jedne strane se kaže da u roku od jednog sata od dolaska stranca u grad Gusinje,… glavni  ljudi  su se sastali, poslai su čoveka da ga detaljno prati  i puca, pre nego što je mogao da pređe granicu. Koliko je to tačno, pisac nije spreman da kaže, jer je jedan dobro poznat Turčin u Gusinju ponudio da ga odvede u Gusinje i dao svoj život kao garanciju. Pisac je bio krvo vezan sa ovi brastvom i sa tim Turcinom mladim trgovcem i takva veza je zavjet.  Sa svim ovim klanovima, jedino sredstvo za dobivanje pravih dokaza je posjećivanje lično, tek onda je moguće  govoriti s vlastima.

Još uvijek treba opisati jedan običaj. To je krv – bratstvo – pobratimljenje).

U divljoj i krajnje bezakonnoj zemlji kao što je Albanija, običaji su neprocjenjivi za ličnu sigurnost.Kada se jednom izvede, “braća” su obavezna da pomažu jedni drugima, čak i jedan ce žrtvovati svoj život u odbrani drugog. Osim toga, zadovoljstvo je sjajano. Postupak je sledeći, i ako nije potpuno isti, i dalje podseća na ceremoniju krvne bratstva koju su nekada izvodili drevni Norsemen.

Dva muškarca izdvojena su u prstenu i ispruze svoje ruke; svako napravi rez sa nožem, krv koja teče u čašu vina. Sa povezanim rukama čaša se puni – pola od jedne, pola do druge – od strane prijatelja. Poljubac zaključuje bratimljenje koji je daleko realniji za ove ljude nego kod našeg venčanja, “dok nas smrt ne razdvoji”. To je sjajan običaj čak i ako je varvarski; ali pisac može biti bijesan, jer je naučio da voli ove ljude zbog svojih mnogobrojnih plemenitih osobina. Imaju daleko više ceremonije u zajedničkom svakodnevnom odnosu od bilo kojeg zapadnog naroda. Prva primedba novog primaoca je potvrda njegove vjere, koju svako od njih odgovara sa propisanom formulom. Onda pozdravi prisutne, a isto tako odgovara. Svakome daje ruku, ali je ne tresu, samo se spoji; svojim prijateljima primakne obraz, da se ne poljubi, ali da bi ga njegov prijatelj dodirnuo njegovim obrazom. Kad mu se pruži duhovita casa, on ne pije dok se prvo ne pohvali Bogom, a potom poželi dobro zdravlje za sve prisutne, a na cemu su svi odgovaraju.

Ocigledna ljubaznost prozima cijelu zabavu, a stranac u njihovoj sredini ne može, a zamisli kako perfektne manire ovi ljudi pokazuju. Ako se njegova cigareta ugasi, svi podignu  ruke da mu drugu dadnu; jeli hrana spremna za jelo, on je prvi koji se služi, a dok ne pojede njegovu popunu onda počinju njegovi domaćini.

Na putu, preko opasnih prolaza, gde bi jedan korak bio fatalan, ljudi bi rizikovali svoje živote da mu se ne desi nikakva šteta: pisac ih je poznavao kako ga drže na ivici propasti, drzeci ga na oku ukoliko bi napravio jedan pogresan korak. Nema grubog gledanja ili bezbjednog ispitivanja, bez maltretiranja ili hrapavosti. Da bi pravilno shvatili ove vrline – jer zaista zaista zaslužuju da se prepoznadnu, u poređenju sa gruboscu koju pokazuju niže klase na vidljivog stranca u bilo kojem od naših velikih gradova – mora se imati na umu da mnogi od ovih muškaraca nikada nismo videli ljudsko biće obučeno u našoj čudnoj odeći u njihovim životima.

Selo može posjetiti nečiji stranac u generaciji, a čak i djeca neće pokazati nepristojnu radoznalost. Ali – i sada se mora pokazati obrnutost ove idilične slike – ako bi putnik morao da prati beleške, fotografisanje ili merenja, onda bi njegov život bio znatno ugrožen. Urođena sumnja  ovih brdskih ljudi bi ih uzbudila, i običan zahtev da napustite njihovu okolinu sigurno će proslediti, izdat bez ikakvog skrivenog značenja.

Momentalna  poslušnost bi se izvrsila ili bi metak sigurno rešio teškoće.

Prevod,Safet Koljenovic

 

 

 


Comments

Gusinje u proslosti — No Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *